JEDAN SASVIM OBIČAN DAN

Tri sata posle ponoći. Ne patim od nesanice, ako je to neko pomislio. Vrlo jednostavno, ja sam noćna ptica. Dok sav normalan svet spava, ja usisavam. Dan mi je prekratak za sve stvari koje volim da radim, pa onda one dosadne, a neophodne poslove, kao što je kuvanje, čišćenje i ostalo, obavljam noću, kad već nemam kud. Dok usisavam padaju mi na pamet razne stvari, a onda sedam za komp da to i zapišem iz bojazni da ću to do sutra zaboraviti. A tok mojih misli tekao je ovako. Prva misao mi je bila da kad padne mrak ne valja čistiti kuću, nemam pojma zašto. Druga misao je - time nikom ne činim nikakvo zlo, zašto onda to ne bih smala da radim. Sasvim je logično da ako nikoga, pa ni sebe ne povredjujemo nekom radnjom onda je ona sasvim prihvatljiva i ispravna. Nemam pojma zašto me misli o veri ispunjavaju sve više u poslednje vreme. Strašno mi smetaju te nekakve zabrane koje se javljaju u svakoj veri. Uvek sam tražila konkretan odgovor na svako pitanje, a u veri je toliko pitanja na koja se ne može konkretno odgovoriti. Prvenstveno tu mislim na muško - ženske odnose, porodicu, razne običaje. Nekako mi to vremenom postaje bistrije i sve mi se čini da konkretnih odgovora i nema. Jednostavno to tako mora biti. Svet jedino tako i može da funkcioniše. Nivo naše svesti je takav da moraju postojati dogme i pravila, ne mislim na zakon. Plašim se da bi došlo do potpunog haosa da toga nema. Tradicionalni odnosi u porodici, mesto žena u istoriji, sve mi to polako dobija smisao. Muž mi je često u šali (a možda i ne) govorio da se za ženska prava borim ispred Skupštine, a ja mu odgovarala da se borim za svoja prava, a ne za ženska prava.
Nivo naše svesti, pobožnost veća u neobrazovanijim sredinama, praznoverja veća, tradicionalne porodice gde muž nosi pantalone, a žena je domaćica. Ženama su postavljene veće zabrane, koje one mogu da prevazilaze. Žene mogu da radjaju, a to muškarci nikako ne mogu da prevazidju ma koliko se trudili. Žene su tu superiornije, pa je postignuta nekakva jednačina. Kada naša svest bude puno razvijenija, kada svi ljudi postanu obrazovaniji sve će biti drugačije, ako pre toga ne dodje do kataklizme. Preteška pitanja za ove kasne sate. Laku noć!

Ovo je pisano pre par dana tj. noći. Nisam bila sigurna da li to objaviti, ali neka. Te noći sam se tako osećala.
Evo sličice dva tabletića urajdenih po uzoru na stolnjak koji sam uradila prijateljici. Pošto sam i njoj uradila tri tabletića uz stolnjak, a zaboravila da ih slikam. Završila sam i četvorougaoni stolnjak i prezadovoljna sam kako je ispao, ali nije ispeglan, pa ću sliku objaviti sledeći put.

CARPE DIEM NARODE!

DUGO TOPLO LETO

Vruće, vruće, vruće. Ne žalim se, obožavam leto i da se ja pitam moglo bi komotno da traje barem 10 meseci. Veliki deo dana provodim u bašti. Još nisam krenula na reku, na kupanje, mislim da je voda još hladna, dok mojoj mladjoj ćerki to ne predstavlja problem. Za nju hladna voda ne postoji, po ceo dan je na kupanju. Starija ćerka je na moru, muž je na pecanju ili u garaži, a ja konačno imam dovoljno vremena za sebe i svoja interesovanja - Joj živote, divan li si!
Danas je Vidovdan, crveno slovo - znači ništa od ručnih radova. Ko li je to izmislio, apsolutno sam protiv, ali šta vredi kada je to duboko usadjeno u moju psihu (mama, baba i ostali). Kakve to ima veze sa verom? Moraću sa tim jednom da raščistim zauvek, ali...
Srećom tu je moje cveće. Pozdrav svima iz mog cvetnog carstva!

BEZ NASLOVA

Ovih dana heklam ko luda, ne znam šta me je spopalo. U stvari, znam. To me tako smiruje, heklanje i cveće. Pustim si neku muziku i heklam „sve u šesnaest“. Onda lepo izadjem u dvorište i zaronim u moje cvetno carstvo. U stanju sam satima da čeprkam, čupkam ili samo razgledam šta je sve niklo, šta je procvetalo. Divota. Nije baš da imam nekakve velike probleme, one uobičajene, na koje sam već navikla. Uglavnom finansijske i sve što iz toga proizilazi. Misli o budućnosti, ne moje već moje dece. Ta me razmišljanja okupiraju u poslednje vreme, tj. zadnju godinu, kako je moja starija ćerka završila srednju školu, a mladja ima još godinu dana do srednje. Razmišljam u kakvom svetu to živimo. Bilo je bolje našim precima dok nije bilo ovoliko televizija, novina i svega ostalog. Sa svih strana nas bombarduju nekakvim nesrećama, kao da se samo nesreće dešavaju. Da ovaj moj zapis ne bi postao nekakva tragikomedija, bolje je da prestanem na vreme i završim u vedrom raspoloženju. Znači, heklajte i štrikajte i udrite brigu na veselje.

U prethodnom javljanju sam spomenula poklon prijateljici i evo ga, gotov je, a uz njega slede i par malih koje trenutno radim, pa ću ih pokazati sledeći put.

Zadovoljstvo darivanja

Uživam da primam poklone, ali sa istim zadovoljstvom i poklanjam. Još je veće zadovoljstvo što će mojih ruku delo završiti u dalekoj Americi. Ovo je poklon za majku moje prijateljice, koja je spletom tužnih ratnih okolnosti završila na drugom kraju sveta. Uradila bih veći stolnjak, ali nije bilo vremena. Razmišljajući šta bih joj poslala, nešto da je podseća na rodni kraj, dodjoh na ideju da sama napravim poklon, a znam da uživa u ručnim radovima i da ih je nekada rado radila.

Evo poklona:

U žaru želje za poklanjanjem započeh još jedan set od ovalnog i okruglog miljea. Trenutno je u izradi, slike slede u sledećem postu, a namjenjen je koleginici sa posla koja se sprema za operaciju, da joj malo skrenem misli.

Ruže u maju

Nedelja prolazi brzo kao i obično. Popodne je tako ugodno, da ga je prava šteta provoditi za kompjuterom, ali par minuta i onda opet odlazim u dvorište. Pravi mali raj, trud se evidentno isplatio. Preprezadovoljna sam. Moje ljubimice ruže raskošno se šepure, ne mogu da odolim a da ih vam ne pokažem.

Neki dan smo prošetali do reke koja je prelepa.

Normalno da sada imam manje vremena za ručni rad, ali nisam ga sasvim zapostavila. Radim jedan okrugli stolnjak, ali sličica će biti tek kad završim.

MILJE CVETNO POLJE

Uspela sam da nadjem malo vremena da vam pokažem poslednji ručni rad. Već neko vreme sam se uhvatila heklanja i to me drži. Ovo je

milje cvetno polje

Kako vidite, radjen je iz kvadratića koji se mogu dodavati u nedogled. Čipka u mustri mi se nije dopala pa sam malo improvizovala. Mislim da nije ispalo loše, šta više, prezadovoljna sam.

Crvena majica

Crvena majica je davno završena, ali nikako da je slikam. Kako je danas fino vreme izašla sam napolje da se slikam, jer na dnevnom svetlu uvek ispadnem bolje, što nije razlog da se pokažem. Stidljiva sam, šta ću. Nisam baš zadovoljna fotografijom, ali ’ajde. Planiram još da uradim nekakav kaiš, možda samo neki gajtan ili deblji kaiš, još nisam odlučila.

Današnje popodne sam provela u dvorištu. Kosila sam travu i malo uredjivala cvećnjak. Nisam ni osetila, a dan je prošao i smračilo se. Mislila sam malo da heklam, ali iznenadni gosti su me omeli u tom naumu. Mrzim kad mi nešto pokvari planove. Ta mi druženja nekako dodju ko gubljenje vremena. Svašta bih mogla da radim, a ne da vodim isprazne razgovore i da slušam tudja hvalisanja. Onda iz dosade palim jednu cigaretu za drugom i na kraju mi bude muka, malo od cigareta, a malo više od osećaja nemoći da nešto promenim, a da ne ispadnem bezosećajna. Šta ću, nekako mi više leže ova virtuelna prijateljstva. Svašta nešto saznam, biram sama šta mi je interesantno, a šta ne, a kad mi dosadi jednostavno se isključim. Super fora, što kažu u reklami.